Jedni kažu da je pisanje dar. Drugi kažu da je pisanje zanat. Tvrde da je potrebna vežba, neki kažu da je dovoljno da te je "dotakla viša sila".

Za mene je pisanje način da oslikam događaj i osećanje. Ne umem da slikam, ali moje reči su moje boje.

Verujem da je potrebna vežba, da je potrebno znanje. Treba imati i dar. Dar je ono što nas razlikuje u stilu pripovedanja. Vežba je ono što odvaja početnike od raspisanih autora. 

Ako pitate nekoliko pisaca kako oni pišu videćete da ni jedan odgovor nije isti. Neki pišu danju, pre podne, uvek u isto vreme, kao da rade domaći zadatak. ne ustaju dok ne završe ono što su sebi zacrtali.

Neki pišu noću kada zamre galama, uz čašu vina.

Ja sam Povratak kucala na pisaćoj mašini u kuhinji, u vreme kada nije bilo Backspace i Delete nego Koreksom, pa prekucavaj. Igru sam delom napisala na kolenima sedeću u krevetu na karo-papiru. Završenog sam ga prekucavala na PC. Pre oluje sam kuckala većinom na poslu. Znam znam - kritika korišćenja službenog vremena, ali ne brinite nije posao trpeo... a ni roman. Ispravku sam radila u autobusu u povratku sa posla. Meni ne smeta galama ni gužva ako mi je rečenica u glavi. Kod druge ruke - ispravljanja moram da imam malo više koncentracije.

​

Znači ne postoji pravi i nepravi put. Roman nastaje, kako se njegov autor najbolje oseća.

​

​