У већ препознатљивом књижевном маниру, списатељица Стела Суботички Михаиловић обрадовала је својим новим романом Повратак све љубитеље окрепљујуће књижевне речи. 
У роман је инкорпорирано неколико флеш-бекова, временске перспективе се смењују тако да не ометају наративну нит, чиме је повећана драматичност радње.
Ово је прича о интимном сусрету два млада бића, Лене и Саше, праћена од њиховог раног детињства, преко година одрастања у којима су лутали и губили једно друго, до година сазревања у којима спознају своје погрешне кораке и бивају спремни да се са њима суоче. Ово је прича о две сродне, а ипак различите средине у којима протагонисти сазревају, а поприште ратних дешавања у Босни и Херцеговини деведесетих година прошлог века само позадина, никако средиште дешавања. Кроз једну ратну епизоду смештену у 1992.годину, приказано је нагло одрастање двоје тинејџера, складном комбинацијом нарације и дескрипције. 
Роман позива читаоца да се врати себи самом и ономе у шта је у својој раној младости веровао, он вам нуди наду, не неку лажну и климаву, већ истинску наду да свако од нас, и после низа протраћених година и пропуштених прилика, има могућности да се врати на прави пут. Ликови су психолошки уверљиви, откривају нам се кроз мноштво дијалога и унутрашњих монолога, који, у комбинацији са наративном формом, чине густо ткано ткиво романа. У рецепцији дела постиже се она неопходна емпатија према протагонистима, која мами читаоца да дело прочита у једном даху.
Тема љубави јесте опште место, коме се писци свих генерација и интересовања враћају. Стела Суботички Михаиловић је једна од оних аутора који тој вечној сили враћа достојанство истинског трајања. Код ње нема ничега вулгарног и тривијалног, нема експлицитних сцена сирове чулности нити било каквог скарадног понашања ликова који псују, карактеристичног за неке урбане постмодерне моделе. Љубав је овде приказана романтично, какву је памтимо из давних прича, што је индикативна тематска матрица Стелине прозе. Једна индивидуална прича овде предочена кроз узбудљиво приказану фабулу и пажљиво осмишљену структуру приче уздиже се до општости којој теже сва класична дела. 
Главној јунакињи и наратору ове приповести, Лени, испуњава се једна од највећих жеља, њен роман Повратак бива екранизован, као прича у причи која се завршава бајковито. Роман Повратак има елементе добро осмишљеног сценарија и сасвим је реално да га једног дана гледамо на биоскопским екранима. 

Ана Ранковић, писац, дип. филолог опште књижевности и теорије књижевности