PRAZAN PAPIR

Nema ništa gore od praznog papira. Evo čak i sada mi je teško da krenem. A trebalo bih da pišem baš o tome - o problemu blokade ili manjka nadahnuća (inspiracije).

Poslednji put kada me je roman, ono kako se kaže - krenuo, to je bilo u avgustu 2013. "Pre oluje" je dobio je naslov ("Pre Kiše" je bio prvobitno), prvih nekoliko poglavlja, sredinu i kraj. Ta navala reči trajala je do novembra 2013. I stalo je. Okrenula sam se sređvanju (po ko zna koji put) "Povratka" da bi on bio objavljen. Par godina kasnije, vratila sam se "Oluji" i pošto se u medjuvremenu mnogo toga dogodilo, lakše mi je bilo da prebacim emocije na papir. Bile su žive i opipljive. Prošlog leta prijateljica je uradila korekturu. Rukopis je spreman. Valjda. Mislim da ne mogu više ništa na tu temu da izvučem iz sebe. Pogotovo ne danas.

Moj problem praznog papira ne kreće od završetka "Povratka". Mislim da sam mu se vraćala godinama jer mi je bilo lakše da tu popravim koju rečenicu nego da krenem nešto novo. Isti je slučaj i sa "Olujom". Pisala sam, brisala, prema lekcijama koje sam imala kod profesora Živkovića. Više sam sređivala relenice nego što sam davala romanu nešto novo.

Sada kada je i "Pre oluje" pred štampom moram da se zamislim. Pokušala sam pre jedno tri godine da započnem nov rukopis. Htela sam da to bude uvod u "Igru". Pokušala sam čak i da se nateram da napravim njen nastavak - tačnije da opišem šta se Nikoli dešavalo od trenutka kada se rastao od Julijane do kraja života. Ali ništa. Brzo sam odustala u oba slučaja. Jednostavno - ne vidim film u glavi. Ne čujem dujaloge, ne vidim scene. Ništa - prazan papir.

Od kako je korona krenula mislila sam da ću za ona dva meseca uspetu da se pomerim sa mrtve tačke. Šanse nije bilo. Toliko se negativnih osećanja uvuklo u mene da mislim da bih mogla dobar triler ili psihološku dramu da napišem.

Sa vremena na vreme iz mene bi izašla pesma. Tačnije pesmica, više su ličile na povetarce nego na vetrove. Tri-četiri su za ponos i mogu se nazvati pesmama. Našle su se čak i u nekim zbornicima.

Ipak, ono što me brine je prazan papir. Kratke priče nisu moj fah. Ne umem i mrzi me da učim. Možda je u tome problem. Možda je aneksioznost koju su donele neke životne promene uticala na to da me i mrzi da stvaram. A to ne valja. Kažu da pisanje može da bude dobra terapija. Verujem im, ali ja i dalje nemam snage, volje, želje da nešto zapišem ili otkucam.

Čudno je sve to, pogotovo za nekog kao što sam ja.